Haotične misli jednog beskucnika...
Prebirao je svoje misli po kontejneru odbačenih osećanja i sudbina. Šta život napravi od onoga što je nekada bio čovek . Sve u šta je nekada verovao , sagorelo je od želje da se ostvari , kao poslednje palidrvce u praznoj kutiji šibica.... Oči boje rđe , uprljane detaljima prošlosti koje je pokušavao da zaboravi , kao polomljeno ogledalo oslikavale su iskrivljeno stanje njegove duše , umorne , ostavljene , prepune nepotrebnih osecjanja. Sam je sebe podsećao na kontejnere po kojima je uporno prevrtao , kao da se nekako srodio sa njima .... Poderanih kolena , isflekanog mantila sa medaljom za zasluge u ratu i masnom dangom preko grudi i ispod pazuha , razlepljenih čizama , koje kao da su želele da ispričaju svoju priču , teturao se po gradu na obali reke od koje je ostalo samo ime . Lepenica . Umorni , ozlojeđeni semafori sablasno su namigivali opustelim ulicama i gradu koji se lagano budi. Zamrla fontana oslikavala je krvlju umrljano nebo . Sve je mirisalo na jutro . Hrpa novina uvezana jeftinim koncem vrištala je od novoizrečenih laži , još po neka bajata kifla zverala je iz prazne vetrine . Eh... Ptice , ptice su uporno cvrkutale istu pesmu koju kao da je znao napamet . Toliko puta je prošao tuda . Nekoliko kerova šunjalo se za njim , onako besomučno zverajući u rupu na kesi iz koje su ispadali parčići maslinasto zelenog hleba. Naizgled sasvim normalno jutro u Kragujevcu. Usnuli grad lagano se budio , samo se on svojom kompozicijom neostvarenih želja , nedovršenih misli i uzaludnih poglada , lagano vukao ka nepotrebnom mostiću preko koga je prošlo mnogo studenata. Neko je noćas ostao budan...
